MojeMisli

Cisto iz kurtoazije, zvala sam moje jos par puta, tj zvala sam kevin telefon. Ona se nikada nije javljala, uvek cale. Za nju je uvek imao neki izgovor, ili je umorna pa spava, ili trenutno nije tu ili je u kupatilu pa ne moze da izadje.

To je mom decku probudilo sumnju, da se mozda nesto vise krije iza toga. Ali je posle to odagnao, verujuci da gresi. Ali, dusa moja  , ima nepogresiv instikt, sto se mnogih stvari tice.

Pozvala sam ih opet pre neki dan, da vidim kako je tamo. Nismo se pre toga culi oko 4 dana, pa sam odlucila, ono, da proverim sta se desava. Cale se opet javio, na kevin mobilni ( pretpostavljala sam da ce se desiti opet, ali nisam tada mislila o tome). Ono sto me je najvise iznenadilo jeste prva caletova recenica: "Sta oces?".

Mozete li zamisliti da vam neko tako nesto kaze. Delovao mi je cak i malo grogi, pa sam pomislila da je tek ustao, pa ne zna sta se oko njega desava. Pitala sam uobicajeno, kako su i tako, na sta je on odgovorio dobro i ponovo cuveno "sta oces?". Dva puta u istom razgovoru? Ovo vec nije slucajnost. Za kevu je rekao da nije tu i da je kod njega telefon. 

Tu mi nesto nije kako treba, i odmah trazila sestru da se cujemo, jer znam da ce ona sve da kaze, pa cak i ono sto ne treba ( a sto voli da gura nos u tudje stvari, to je za ne verovati. Ko god ima mladjeg sestru ili brata, ili oboje, zna o cemu pricam. Cetiri dnevnika sam morala da unistim i mnogo svojih stvari da posakrivam.)

Stav i ton su bili kako sam ocekivala, zasto ovo, zasto ono. Jos mi je prebacila da nisam htela da je zovem, da sam je precrtala. "Ja nju precrtala", odmah sam pomislila. Pa covece, pre par nedelje rekla si da ne zelis uopste da razgovaras sa mnom i ja sad treba da te zovem non stop. Jos me ubedjujes da nisi to rekla. Toliko vec luda nisam, da zaboravljam sta je ko rekao, pa cek i ono sto sam ja rekla.

Tada mi je rekla istinu, da keva ne zeli da se uopste cuje sa mnom, da se matori javlja na njen telefon uvek. Tacno je ono caletovo "bolje raspolozenje" bilo nesto poput prividnog .... hm.. ne znam koju bi rec upotrebila za ovo..., bolje reci neka vrsta zataskavanja. Boze, zvucim kao  FBI , ali u nedostatku boljeg izrazavanja i ovo zvuci prilicno ok.

Samo sam prekinula vezu i nastavila dalje. Moj decko sve zna i nije mogao da veruje da se to zapravo desilo...a ja jos manje....

Ali eto, tako je kako je. Sta ce posle biti, tj sta ce se jos desiti ne znam. Videcemo....

Ovo je mozda trebalo da me potrese, da se zabunim i izgubim, ali nije. Da mi je krivo malo, jeste. Stvari su uvek mogle drugacije da se rese, ali po cenu cega.

To me podsetilo, na nesto sto mi je decko ne tako davno rekao: "da li si spremna da ucinis sve kako bi ponovo pricali sa tobom?". "Sve?" i da opet budem na onoj nuli od koje je sve pocelo, da sve krene ispocetka i sta onda. NE.... 

 

 

Mogu reci da se mnogo bolje osecam, otkako su se neke stvari iskristalisale. Narocito ova situacija sa mojima. I decko mi je cak rekao da sam se u potpunosti promenila, da sam "procvetala".

Opustenija sam, ne brinem se i ne nerviram se toliko, koliko ranije. Mada umalo jutros nisam opet zeznula stvar.

Htela sam da se cujem sa mojima, kako bih "izvidila situaciju" i odmah na pocetku sam se spetljala. Ne znam zasto, to mi je pocetna reakcija kada pricam sa njima. Ali inaca, kada sa drugima pricam, ide sve opusteno i normalno, bez petljanja jezika i zamuckivanja. Sva sreca, pa je incident od jutros prosao bez vecih posledica.

Moji su i dalje u nekom transu, u fazi durenja i ko zna cega jos. Ne mogu normalno da pricaju, sve je nesto nategnuto i usporeno. Valjda ce se sve stabilizovati, pre ili kasnije. Moji su takvi, durice se jos neko vreme, dok neko prvi ne popusti, ili "savije kicmu" kako ja ponekad kazem. Samo sto ne zelim da i ovaj put ja savijem svoju. Necu da budem ja ta koja ce da popusti, jer drugi tako zele. 

 

Da li nekada osecate  pritisak sa svih strana? Porodica, priajtelji.... niko oko vas ne moze da razume vase probleme i patnje, koje vas guse i polako ubijaju. Ti najblizi koji trebaju biti podrska, imaju pogled i stav koji osudjuje svakoga ne deli isto misljenje. Ako se kaze da je nesto tako, pa ma koliko vi imali dokaza da to nije tako i da ne moze da bude tako, morate se povinovati "visoj sili". I tako, naucite samo da cutite i poslusno klimate glavom u znak potvrde svega sto vam se kaze, hteli to i ne.

Ovo pise, jer....,jer sam ja jedna tih, mozda cak i jedina koja radi to. I to samo da bi se izbegli problemi, svadje. U principi, sve cu uciniti, samo da se situacija smiri, cak i da priznam neke stvari iako smatram da je pogresno.

Tako sam "programirana".  Nisam naucila da se svadjam i protivurecim drugima. To me je i dovelo do stanja u kom sam sad. Od mojih sledecih odluka vazi mnogo stvari, a pre svega moja buducnost sa jednim momkom. Sa mnom je prosao kroz sve i svasta, zarad mene i nase veze. I sada se bojim da cu da ga izgubim, a to ne zelim. Ne znam kako bih izdrzala bez njega.

Nego, da napisem razglog svega. Od pocetka, od mog dolaska u drugi grad (zbog studija, a sada i zbog posla), pocelo je... ne znam ni sama kako bih to mogla opisati.... 

Pocela je ta "velika briga" mojih roditelja kako cu se snaci i uspeti sama. Hm, mislim da nisam upotrebila pravu rec. Ta uzasna kotrola se nastavila ovde. Javljanje na svakih 2-3 sata:gde si bila, sta radis, gde ides, s kim ides, dokle ostajes, javi se, sto se ne javljas itd itd.

Kapirala sam u pocetku, ono, ovo je sad tako, prestace. Uvidece da mogu sama i da je sve ovo nepotrebno. Ali, SIPAK!!!!! Pocelo je pre 7 godina i jos uvek traje.

Za ovih 7 godina, toliko puta smo se svadjali, raspravljali, letele su fraze:"sahranila si nas", "okrenula si ledja porodici", "ne mislis ni malo na nas"....Uf, zaboli me glava od same posmisli na sve ovo i kad krenem da premotavam ove stvari. Svadje se svode na iste, uz jedna mali dodatak: PARE.

Sad se sve poceli vrteti oko para: pa gde su ti, sto trosis, gde trosis, sto ne rpicas za platu.... itd.

Sinoc je nastala jos jedna, a mislim i poslednja ovakva svadja.  Nakon moje izjave da mi je legla plata, potrcali su sto pre da provere. A svemu ovom je prethodila prica zasto sam, umesto da mu posaljem pare za rodjendan, poslala samo sms cestitku.

I sada, sta da radim? Mom decu je vise svega preko glave. Danas mi je rekao da ne moze vise da izdrzi i da ja odlucim sta ce biti. Ili cu zauzeti stvar ili cemo se jednostavno razici. On je spreman na to, poznajem ga. Ali ja... ja ne mogu. Mislim da bih pukla ako bi...

ako bi otisao iz mog zivota 

 

 

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.